Таса Рузмарин
Танасије Стојић Рузмарин, велики човек и наш велики уметник, рођен је 1931. године у Крагујевцу. Успешно ствара на готово свим уметничким пољима, а посебно се истиче радом у техници мозаика.
Мозаик у салону хотела Москва
Neki od najvećih likovnih kritičara pisali su o njemu i svi se slažu oko jedne stvari: iako je u svojoj profesiji dosegao više od svih, stvaralaštvo Tase Ruzmarina ostaje nedovoljno istraženo i prezentovano široj javnosti.
Чудно је и неправедно, али нажалост и типично за нашу средину, да овај изузетан уметник и културни вођа у својој дугој креативној каријери није добио ниједно значајно јавно друштвено признање.
Прошло је више од две деценије од речи Ђорђа Кадијевића, али се нажалост мало тога променило.
Мозаик у хотелу Милешева – Пријепоље (Ђ. Кадијевић је изјавио да је то моје животно дело)
У временима у којима живимо, људи су отуђени од суштине и духа и као да су заробљени у материјалу. Деценијама људи из ове гране уметности нису уживали велики значај друштва и нису стекли прилику да достојно представе своја дела. Иза Танасије стоји више од 50 година стварања и преко стотину дела широм земље и иностранства, где је изузетно цењен. Тамо су људи схватили величину и лепоту његовог дела и свега што је овај уметник безусловно пружио, па не чуди што је у иностранству добио толико награда. Неки од њих су: Сцарпина д’Оро, Италиа Артистица, Гиусеппе Бацоли и други. Радови Танасије Рузмарин на много начина одишу неком необичношћу. Израђени су посебном техником боцања камена у свеж малтер и зато су их звали ба рељеф. Слободно се може рећи да је једна од основних карактеристика његовог дела непрестано стремљење ка трећој димензији. Први је код нас (а можда и у свету) увео новину увођења изузетно великих камених зрна у структуру мозаика.
Банка у Крушевцу
Склад са природом је нешто друго на чему овај уметник инсистира, па приликом израде избегава вештачке материјале и углавном користи комаде камена који се налазе у природи у непромењеном облику, чак иде и корак даље и кад год је то могуће, користи камен са самог места на којем ствара дело. . Као резултат, његова дела губе изглед вештачке творевине и апсолутно се стапају са природом која их окружује.
Детаљ из триптиха Химне православљу
Његова дела пружају изванредно задовољство облика и боје и носе невероватну и јединствену изражајност и снагу. Балша Рајчевић у свом тексту наводи да захваљујући начину, процесу израде, комбиновањем различитих облика и величина ломљеног равног камена, мозаици често имају визуелни ефекат сличан рафалу, ерупцији или зрачењу. Лепота Стојићевих мозаика лежи у том односу природа-уметник-дело-посматрач, јер кад се једном нађете испред једног од његових монументалних ансамбала осетићете праву ерупцију емоција, а с друге стране неку чудну ведрину и невероватну повезаност са природом.
Споменик мојој Љиљи
Сваки нови камен отвара поглед на литице обрасле рогозом и смреком, превоје, падине и увале са зеленом поплавом која мирише на маховину, почешљану папрат, зечју киселицу и влажно тло …
Ово су само неки од његових најзначајнијих мозаика: хотел „Милешева“ у Пријепољу; у хотрлу „Парк“ у Ивањици; у хотелу „Зеленгора“ у Крагујевцу; триптих „Позлата“, „Команда ваздухопловства у Земуну; „Икар“ у аероинжењерингу; у палати „Београђанка“ као и у хотелима „Москва“, „Праг“ и „Југославија и Београд“. Често и сам уметник каже да има утисак да заправо не израђује сопствене мозаике, већ их само служи и да сваки камен дође на своје место. По мом мишљењу, господин Танасије је врло скроман човек, јер мислим да су ови мозаици превише повезани са њим, што се пре свега огледа у њиховом тематском и садржинском смислу – одишу религиозношћу и наглашеним патриотизмом. Своје дело „води“ да се роди и стабилно формира, а истовремено то исто ради са њим. Како је Миња Ч. пише:
Мало је уметничких дела која успевају да помире снагу човека са снагом дела, као што је овде случај
Нажалост, постоји велики број наших уметника који деле исту судбину са Танасијем. Стога је задатак каснијих историчара уметности, али и свих људи који заиста воле и цене уметност, да раде на успостављању новог система оцењивања и одају заслужено признање онима који то заслужују. Добивши задатак од професора да напише текст о Таси Рузмарин, Милојевић Јована, студент четврте године Факултета за историју уметности, написала је горњи текст … јуни 2010.
