Господин. Слободан Милеуснић, управник Музеја Српске православне цркве
НАСТАВНИК ПРОШЛОСТИ И ВИЗИОНАР БУДУЋНОСТИ
Рукотворина Танасија Стојића Рузмарина, признатог и познатог уметника, премошћује векове и враћа нас изворности византијске уметности, пре свега мозаика. Његово свеукупно стваралаштво, у смислу уметничког израза, монументалности и духовног израза, јесте његова молитва и приврженост Свевишњем за земаљска добра. То је његова лепота и жртва, али и духовни одраз онога што је примио и доживео. За њега је камен све (свето): материјал и боја, облик и изражајност. Његова тврдоћа (чврстина) представља изазов за Ружмарин, а привременост је повратак у Исконско, али и продужетак за Вечно. У камену, у тој вечности, удише дух модерности и уметнички га – древном техником мозаика – оплемењује и обликује иконографијом.
Манастир Прилипац
Мозаици Танасија Стојића Рузмарина прожимају средњовековну архитектуру српских манастира живописним бојама фресака и затамњених икона. У том оплемењеном камену брује се манастирска звона са жамором бистрих потока и шумом неисцрпних извора. Ово преплитање стварног и могућег, материјалног и духовног, прошлости и садашњости делује снажно, али у свему томе се чује одјек молитве у име непознатих црнаца и патина прошлих времена. Мозаици Танасија Стојића Рузмарина налазе се широм Српске патријаршије и хришћанског универзума; својеврсни су маркери времена и савремених тротоара. Свети Јован Дамаскин, један од најважнијих хришћанских отаца, рекао је, између осталог, и ово:
Покажите ми своју икону, па ћу знати какав сте верник
Својим делима, као и животом, Танасија Стојић то показује и доказује. Са захвалношћу и истинским поштовањем.
S blagodarnošću i istinskim poštovanjem Mr. Slobodan Mileusnić direktor muzeja Srpske Pravoslavne Crkve, O vaskrsu, 2001. Godina
Балша Рајчевић
МОЗАИК ТАНАСИЈА СТОЈИЋ РУЗМАРИН
Мозаици хармоније, лепоте и снаге
Иако се мишљења историчара и теоретичара уметности знатно разликују у погледу значаја уметникове биографије у интерпретацији његовог дела, наше мишљење је да је однос између живота и дела заправо од релативног значаја. Корелација између њих може бити мања или већа, важнија или мање важна. У неким случајевима живот уметника може много да помогне да се дело боље разуме, али у другим – не! Међутим, код Танасија Стојића Рузмарина утицај његове религиозности и наглашеног патриотизма прилично је препознатљив у његовим делима, пре свега у тематском и садржинском смислу, али и у њиховој сврсисходној функцији. Јер, направио је велики број мозаика у манастирима и црквама, прадомовини ове старе византијске технике. Али, креативност овог уметника није ограничена на стварање мозаика, већ се изражава и на његовим уљним сликама – боље рећи готово „на сваком кораку“! У његовој кући, дворишту, тераси, посебно топлом ентеријеру његовог дома, створеном и изведеном у традиционалном етнолошком духу старих српских кућа!
Извор на Торлаку (место где се производи ракија Манастирка)
Танасије Стојић Рузмарин дипломирао је на Академији примењених уметности. Десет година је живео и радио у Италији – Милану. Добио је неколико престижних награда у тој земљи: Сцарпина д’оро, Италиа артистица, златну медаљу „Гиусеппе Бацоли” … Навешћемо бар неке од најважнијих Стојићевих мозаика: Милешев хотел у Пријепољу; два мозаика у хотелу „Москва“, Београд; у ЈИК банци на 187 Палета Македонска, Београд; у хотелу „Парк“ у Ивањици; у хотелу „Зеленгора“ у Крагујевцу; у банци у Пожеги; триптих полетање, команда ваздухопловства Земуна; Икар, у Аероинжењеринг / сада БК телевизија, Нови Београд и многи други. Међу поменутим мозаицима један од најлепших и најизразитијих је велики мозаик израђен у хотелу „Зеленгора“ у Крагујевцу. Утисак који оставља на посматрача је такође импресиван и готово незабораван. Познавалац уметности не може да се сети Танасија Стојића Рузмарина и његових мозаика рађених „византијском техником“ уметања, забијања камена у свеж малтер, а да одмах не пробуди поетски доживљај камена и његову трансформацију у рукама изузетног чаробњака. Није претерано ако се каже да је Стојић створио посебан и сјајни чудесни свет „камених слика“. Да су његови мозаици често величанствени празник, блистава и надахнута церемонија, необично задовољство облика и боја за очи љубитеља уметности.
Света Богородица Прилипачка
Најбољи међу њима – попут оног изведеног у хотелу „Милешева“ у Пријепољу; већ похваљени из хотела „Зеленгора“ у Крагујевцу – пуни су неког ослобођеног унутрашњег набоја, виталности и динамичности. Они се доживљавају као отелотворење неке неухватљиве снаге, изражене уметничким језиком. Али, пре свега, продуженим потенцијалом природне снаге самог материјала, који уметник осећа и зна да користи у функцији жељеног уметничког израза. Иако углавном апстрактни – ређе фигуративни – Стојићеви најбољи мозаици пуни су симболичког значења и могућих визуелних и садржајних асоцијација. Било би довољно да је аутор извео само описани мозаик Пријепоља као заоставштину за културну и уметничку историју и потомство. А да се и не спомиње да Стојићев опус, ма колико звучао невероватно, укључује седамдесет и два мозаика до сада изведена – довољно да попуни један већи музеј! А остали су мање-више импресивног уметничког домета. Њихове димензије су углавном велике и углавном су постављене на јавним просторима.
Банка у Крушевцу
За Танасија Стојића често је сваки комад камена (углавном креч) у пронађеном природном, непромењеном облику и димензији, употребљив сам по себи, ако одговара ауторовим селективним естетским и изражајним критеријумима, прилагођеним његовој основној идеји и уметничком изразу. Избор уметника где, када, зашто и како ће користити понуђене делове материјала је примарно и одлучно – упркос приметној дози привидне свежине, спонтаном и брзом размишљању у процесу извођења посла, као и наглашеном природном изгледу ових мозаика – такав приступ не дозвољава никакву анархију, нити, у естетском и уметничком смислу, бесмислену импровизацију.
Захваљујући описаном начину и поступку израде мозаика, Танасије Стојић је, ако не у свету, али код нас први увео новину увођења необично великог каменог „зрна“ у структуру мозаика. Велики француски естетичар Хенри Фосион, у одељку своје чувене књиге Живот облика, када пише о материјалу у скулптури, примећује да сваки пронађени природни облик има одређени изворни, облик и духовни потенцијал. Задатак уметника је да то осети, открије и продужи уз одговарајућу дораду и третман. Можда несвестан Фосијиног запажања, Танасије Стојић то често постиже у својим мозаицима уметањем готових, пронађених, природних и непромењених облика креча и других фрагмената камена, али које бира из гомиле понуђеног материјала, као и места на којем ће их поставити. постепена изградња будуће мозаичне целине. Поред употребе цепаних и описаних готових, с обзиром на „зрно“ камена, Стојић их комбинује са комадима мурано стакла различитих облика и величина, како би се постигли мозаични ефекти повезани са акцентима у боји на слици, а такође и као контрастни фрагменти или детаљи: њихова глаткоћа. , често прозирност као и стакласти сјај у односу на матирани, груби и суви ефекат камена. Изражајне контрасте Стојић постиже и са кохерентним површинама камена или мермера у односу на серије порозне и шупље крече, које често користи због својих природних, јединствених естетских и изражајних својстава. У Росемари-овим мозаицима – због описаног начина извођења, комбиновањем различитих облика и величина ломљеног равног камена са мањим или већим комадима конвексне и аморфне сигме – често постоји визуелни ефекат сличан рафалу, ерупцији и зрачењу. Физички – постају готово стварни рељефи са великим просторним испадима, отеклинама и скоковима са равне површине, искорака из устаљеног редоследа мозаика. Тако се Т. Стојић у својим мозаицима ослободио уобичајене, често природне монотоније својствене мозаичном медијуму – али им је тиме дао виталност, динамичност, неку врсту изражајности и снаге. Заправо је Стојић у својим мозаицима комбиновао основне техничке принципе класичног мозаика са равном, постепено изграђеном површином, са рељефним, скулптуралним, а често и сликовним вредностима.
Источник Светог Василија Острошког – Подгорица
Ако је један од најлепших, најпознатијих древних римских мозаика из Суса у Тунису карактеристичан и готово јединствен пример суптилне израде и најмањег каменог зрна (који у извесном смислу постиже илузорни „реалистички ефекат“ некарактеристичан за мозаик) – онда би мозаици Танасија Стојића могли бити узет као карактеристичан, супротан пример савременог, апстрактног мозаика наглашено великог зрна мозаика. Овај пример најбоље показује да се мозаик, у духу новог времена, радикално развијао и мењао захваљујући инвентивним ауторима, попут Танасија Стојића. Да завршим овај есеј лепим речима мр Слободана Милеуснића:
Свеукупно Стојићево дело, у смислу уметничког израза, монументалности и духовног израза, јесте његова молитва и оданост Свевишњем за земаљска добра. То је његова лепота и жртва, али и духовни одраз онога што је примио и доживео. За њега је камен све (свето): материјал и боја, облик и изражајност. Његова тврдоћа је изазов за Росемари, а правовременост је повратак на почетак, али и продужетак вечног
У краткој новинској белешци Стојић је рекао:
Схватио сам да камен није хладан – већ је, напротив, топао
У овој краткој изјави, хвалећи материјал, уметник може заборавити да му је лично, умећем своје стваралачке и духовне снаге, удахнуо ту топлину. Или, боље речено, пробудио је у њему (камену) успавану природну топлину, као и његову исконску виталност. Јер, сећамо се да је Јован Дучић једном написао: „Ствари добијају боју коју им даје човекова душа“! У случају Т. Стојић, прво имамо сугестију и деловање уметникове надахнуте душе, а затим душе примаоца коме се израз првог преноси кроз лично искуство. А то искуство у нашем случају, као што смо већ рекли мало другачијим речима, је импресивно и импресивно!
