Кућа – мозаик – дом изврсног мозаичара, академског уметника господина Танасија Стојића – Рузмарин налази се на Авали, изнад Врчина, на падини према локалном потоку – маслачак – љутичица – коприва – дивљи кестен – живи. Да је стигла, зна се по гомили камења на улазу.
Камен није случајна карактеристика ове куће, јер је такође вишеструки знак уметничке личности Росемари. Његови преци зачинили су живот на каменитом тлу Котраже, на обронцима Рудника. Љубав према камену, која се преноси генетски, градиће се на Академији лепих уметности. Као мозаик, развио је врло посебан приступ техници – сложен и несводив на искуства савремених мозаичара. Његова дела подсећају на барељефе и само начин израде – убадање камена у свеж малтер – сврстава их у мозаике. Господин Стојић је аутор многих монументалних мозаичних целина, чије би нас набрајање одвело далеко. Поменимо само ону у хотелу „Милешева“ у Пријепољу, где је на 90 квадратних метара удубљеног зида изграђено 17 тона камена, а кроз асоцијативне форме испричана је прича о нашем наслеђу, Владисављевој задужбини, Савинцу, граду изнад Милешеве, Пријепољу, Титеревцу …
Наш средњи век, српски манастири, честа су тема рузмаринових мозаика. Наизменичним великим и малим комадима камена, громада са речним облуцима и разнобојним, валеријано обојеним мураном – стаклом – он ствара живот. Укида противречности између онога што је створила људска рука и саме природе. На исти начин на који ова кућа израста из природне конфигурације тла, 400 квадратних метара основе у потпуности се стапа са околином, а у мозаицима постоји готово сујеверно страхопоштовање према Божјој руци и задужбинама, који су уз његову помоћ саградили српске манастире. Јер, градили су их, углавном, од камена извађеног са околних тргова. Правило – које он, кад год је то могуће, углавном поштује. Ко ће саградити мозаик Манасија каменчићима од Ресаве и сигме, Српска Света Гора (манастири Овчар-Каблар) мирисаће на маховину, зечју киселицу и влажну земљу са обале Мораве. И од тог камена из некада пресушеног корита, који је обновљен Годовиком оживљен, створиће се слика тог манастира. Прилипац – Лазарева задужбина, Немањина Студеница, Душанови Свети Арханђели или Ово су само неки од дванаест апостола српске цркве, дванаест манастира, најновији циклус овог уметника, настаће иза травнатих вртача и литица, обраслих рушевинама,
Стаза води низ падину, у дивну травнату башту, окружену шумом. У средини – живи мозаик са егзотичним и питомим стабљикама, мирише на воду. Пун дан, целу ноћ. Место за игру, сунчање, проучавање звезданог неба, опуштање и разговор. У подножју ливаде налазе се стручно одабрана стабла, донета са многих заједничких путовања и пажљиво обрађена. У углу, попут скривених, воловских кола, прекривених растињем, узбрдо – оаза пољског цвећа и знакова у камену, кућа кикирикија. Уз падину се налази велика, карактеристично алпска кућа са димњаком, ограђеним терасама дуж целе дужине приземља и спрата и зиданом подлогом од опеке, све под дрвеним косим кровом. Право са капије – улазите у свет домаћина. Улаз је централни, дужине целе зграде, пријатне ширине. Цела ширина и висина фасаде је застакљена. Стручно исправљено степениште води до првог, затим до другог нивоа зграде и тамо формира галерију. Бело обојени зидови, тамно обојена столарија и греде. Плафон је направљен од тамно обојених широких плоча, са висећим осветљењем посебног склопа. Галерија, читава изложба слика и фотографија, има топао простор за седење и предјела, полицу старих вина. Стари фрижидер равномерно зуји; мозаици из приземља куцали су попут срца. Јасно је да централна соба чини језгро куће, у којој господин Росемари ствара своје мозаике. Камени под, остриге са свежим цвећем, пањеви из којих расту кактуси, растресит и нагомилани материјал, пар готових и увек неки нови мозаик у делу, „бубњарска“ пећ. На слободним површинама зидова – извајане главе, полице необичног облика и склопа, све – знате како – и одакле. Стаклени зид са предње стране, велики прегради, даје изванредно светло током целог дана.
Магија започиње, кућа живи свој нови почетак где је уметник пронашао камен, а затим је прешао на први, други … трећи … много мозаика и, како је живот тражио своје, додаван је простор по простор, око те прве груде. Дани, живот, путовања проналазили су ново камење кућних потреба, биљака и свега, што је некада било око огњишта, прерасло је у Дом породице Танасија Стојића – Рузмарин. Велико је и видљиво поштовање које уметник негује према свом народу, прецима, слави, обичајима. Права домаћа кухиња са шпоретом на дрва, каменим штапом, тесаним баником, асталом, клупама, каменим подом. Паучина је стара двадесет година, а још је много тога сачувано у јавном делу куће, кухињи и соби пријатних димензија, прелепих погледа и дивних мириса.
Тај димњак – од терасе до падине користи се за роштиљ, а за масивни камин на дрва – прави балване у великој дневној соби. На Авали је увече, а лети је веома хладно. Носачи су на вратима и прозорима. Извана и изнутра има пуно зеленила. Слике вољених – прошлих и садашњих – налазе се на једном месту. Декор места је лустер, уметникове визије прошлости и будућности, историја малих ствари. Дневна соба од 50 квадратних метара завршном обрадом и фарбањем зидова, подова, плафона може се „урадити“ по потреби. Када је церемонија у кући, гостима је угодно, кад сте сами с домаћином, делује интимно. Тераса према башти прати је читавом дужином и садржајем, лети привлачи пажњу без конкуренције, ако се не рачунају пас и мачка. Изузетно дугачак сто у дневној соби (у нивоу кухиње) и ниско седиште спуштено за пар степеница са библиотеком, ТВ-ом и камином, чине простор дневне собе потпуним и савршено пријатним.
Разговор се никад не завршава, а омиљени мото куће је:
Данас сте са нама, а сутра ћете поново доћи к мени!
Неуморни рад разликује овог уметника. Као што камење формира нове мозаике, тако сваки дан доноси понуде у дом и двориште домаћина. Ниша у зиду, нова слика, мозаик, скица, ограда, расцветани цвет, нова грана, љубичица … Танасије Стојић Рузмарин активни је члан обновљене Сликарске школе у селу Прилипац код Пожеге, у обновљеној Цркви Рођења Пресвете Богородице, задужбини кнеза Лазара из 1374. године. Духовни отац нове Цркве и „покровитељ“ пројекта нове сликарске школе из 1819. године је отац Милан Поповић, млади свештеник смелих идеја, диван домаћин у свом Прилипцу и драги гост нашег домаћина. Милан је био присутан на венчању сина господина Росемари. Призор младенца који су се издвајали из гомиле гостију и пењали се степеницама у белом био је живи римејк старих холивудских филмова из богатих хација, са очаравајућим лепотицама и љубитељима латиноамериканаца. И тако сваки пут, са укућанима као са својим, као да отвара нека тајна врата, Кућа прави нову сценографију новог догађаја; или је увек ту: било је и остало, рођено је и расло. Кућа породице Танасије Стојић – Рузмарин место је из снова, дом њихове породице. Испред трпезарије налази се слика виле домаћиновог деде, уваженог господина Танасија из 1906. године, у граду Крагујевцу. Верујемо да ће имати шта да види у кући унука господина Рузмарина.
